Kad je maška rekla praščiću da je njegova funkcija da ga gazda izi,
praščić je, za spasit život, sta imitirat pase ovčare
piše ĆIĆO SENJANOVIĆ
Hajduk
srida, 13. 2.
Kad razmišljan o Hajduku, iman osjećaj da su se pri godine živile, a da se sad samo slažu. Evo ih se skupilo 97. Danas se u prostorije slavija rođendan kluba. Nisan bija, ali san dobija izvještaj iz prve ruke. Evo ča mi prva ruka govori: “Pri misec dan smo imali Skupštinu i onda su nan rekli da će bit lagašni domjenak, a da će oni pravi bit za rođendan. A ispalo je da je žešći bija oni nego ovi. Serviralo nan je nike lignje koje su se, kad bi ih zagriza, rastizale ka laštik, pa smo se zajebavali da bi bile dobre za učinit praćku. Toliko je spiza bila dobra da je Zonzi posli iša u Keruma na pojačanu ishranu. A sve skupa je bilo otužno. Ni pisme, ni torte, ni druženja. Svak je proguca svoja dva zalogaja i jedva je čeka uteć.”
E, ali ako prava fešta ni bila u klub, bila je u novine. Rejo je na duplericu sastavija svoju rang listu od 97 najznačajnijih ličnosti i događaja u cilu povijest Hajduka. Ma, svaka mu čast! Tribalo se toga svega sitit. I sve to poredat. Sad, kad bi iša ka s nikin primjedbama, onda bi ja Juru Jerkovića, Buklu i Zlatka Vujovića gurnija malo više prema vrhu. A ispravija bi i onu nelogičnost da je dan Titove smrti, ono kad je prekinuta utakmica sa Zvizdon, 46 misti isprid značaja živoga Tita za Hajduka. Ali, lako li je sad pizdit. Fala Reji na ovoj šetnji kroz Hajdukov život. Izriza san ove dvi stranice i spremija ih, da uvik budu na ruku i meni i dici.
Da se ne zaudobi.
Branka
četvrtak, 14. 2.
Ovo je dan jubavi, cvića i pažnje, pa mi je baš žaj da ne mogu dat svoj doprinos. Ne zato ča bi bija operiran od svih tih osjećaji, nego zato ča ovi dan doživljavan ka isforsiran i nametnut. Teško mi se prišaltat. Ja san uvik ovi dan pantija ka rođendan Branke Šegvić i Miljenka Smoje. Njoj cvitić, a barba Smoji bočica. Ovo, okad nan je Smoje partija, to san i prema Branki smanjija doživljaj. A nisan triba. Umisto duple doze, sad se sve svede na telefonsko čestitanje. Jutros san se, ka i svako jutro, probudija u zoru, napipa san mobitel i posla Branki SMS - Majko moja! A ča san drugo moga. Od one male Branke koja je pri 45 godin dolazila u oca u Zagreb u našu zgradu, evo se itnila do gospođe u najzrelijin godinama. A masa tih godin se more popratit jedino s onin paničnin - majko moja!
Nisan ni barba Smoju zaboravija. Nazva san ga i pita:
- Barba Smoje, evo danas Boris Kragić čini u Marjana marendu u Vašu čast, pa me zanima oćete li i Vi doć?
- A jesi i ti lud! Kako ću doć kad san umra?!
- Ča to ima veze? Skupit će se bar 200 svita, mumat ćemo, dizat čašu i nazdravjat: “Za našega Smoju, za našega druga i čovika!”
- Govoriš 200?! Kako 200, kojih 200? A na sprovod mi je došlo usve vas dvadeset.
- A, barba Smoje, to su bila takva vrimena. Nije se bilo lipo izlagat. Sićate se, ni Vi niste mogli prošetat gradon da Vas taksisti i ostali čuvari nacionalne i ideološke čistoće ne počastu imenicama i glagolima.
- A bilo je i priloških oznaka.
- Je, barba Smoje, igrala je cila gramatika. Da nije bilo nje i novinarstva...
- Puno manje bi se danas imali sramit. Nego, ča si me se uvatija? Eto, vi doli jite, marendajite i pivajte, a ja ću ovod bacit na karte i popit jednu bočicu. Eno me već čekaju kapetan Tonko Grubišić, Bonaventura Parić i Boris Majić. Pozdravi mi sve doli.
Žanić
petak, 15. 2.
Kako te povuče. Danas san ima dva značajna, upečatljiva i sritna događaja, i umisto da se šire osvrnen na njih, ja san se cili koncentrira na treći. Prvo je samouka umjetnica Gordana Ožić, u čast Valentinova, svoja platna izložila na betonske stolove makarske pijace, među kupus, rogač, jaja i kumpire, a onda je Mario Ančić u Marseilleu pomeja Tsongu. E, ali tu je i Žanić. Ivo Žanić je naš čovik iz Kaštili, koji gori u Zagreb na Političkin naukama predaje hrvatski jezik. Ima tri miseca da san počeja čitat njegovu knjigu “Hrvatski na uvjetnoj slobodi - jezik, identitet i politika između Jugoslavije i Europe”. Zakleja san se da ću joj doć kraju, i danas san je završija. Izmučija san se ka beštija, ali san sritan da san je pročita. Od najlipše posvete na svitu “Ocu Bari Josipu (1915-2001) težaku, komen je svaka bila na mistu” do završnog poglavlja “Kaj bi, by the way, moga bit jezik roda moga” s upitnikon na početku i kraju toga smišnoga naslova, ja san se mučija i patija s njegovin analizama, učenin izrazima, statistikama, izvještajima sa zasjedanja EU, UN, pustih komisija, na kojima mali jezici pokušavaju doć do zraka, a veliki in ne daju disat. I onda vidiš da je svaki jezik i lip, i važan, i da ga vaja poštovat, jer je on ono ča čini čovika i cilu zajednicu, a opet vaja učinit nešto da se na tin velikin skupovima bude brži, efikasniji i komunikativniji. E, sad se tu ka zajednički nazivnik spominju esperanto, francuski i, ka vjerojatni pobjednik, engleski.
Ma, ima toga još na vagune. I baš je lipo zaronit u tu specijaliziranu materiju. A dok čitaš, cilo ti vrime kroz glavu gre: “Majko moja, koji su to moždani u moga Žanića, a koji su sve ovo najpri morali proštudirat, a onda sve to još i napisat, ali tako da uspije zainteresirat i tukca ka ča san ja?”
Dojdi u Kaštila, tamo te čekan ja...
Babe
subota, 16. 2.
Ajme lipoga filma. Praščić Babe. Na Novoj TV. Ti praščić živi na farmu di je još puno beštij, i svaka beštija jema svoju funkciju. Kad je maška rekla praščiću da je njegova funkcija da ga gazda izi, praščić je, za spasit život, sta imitirat pase ovčare. I toliko se usavršija u dovođenju ovaca u red, da je nastupija na takmičenju pasa ovčara i osvoija prvo misto.
Sad ćete vi u ovome tražit neki skriveni smisal. A nema ga. Film je predivan. Pasi laju, ovce bleju, praščić trče niz aleju.
Kosovo
nedilja, 17. 2. Baš kad je na Kosovo proglašena nezavisnost, bija san onde na kantun Viške i sreja san Bepa Mazića. Kad san ga pita očekuje li sad tektonske poremećaje i balkanske katastrofe, on mi je reka: “Žena i ja smo ti sami. Sinovi plovu, svak ima svoj život, pa je nama sad najveća briga šta ćemo za obid. Večera je uvik leđero, jer da je jist koliko bi tili, došli bi ka maone. Ja san ti OUR nabava, a ona je kuvanje. Jutros san nabavija svinjetinju iz Naklica, pršut iz Runovića, sir iz Belišća, kruv je kupljen na Pazar u Milakovića, a vino je hvarsko. Tako da smo za obid baš sve lipo zaokružili. Je, sitimo se mi i gladnih u Afriku, i ovih na Kosovo, pa onda napunimo žmule, kucnemo se i rečemo: Nek smo mi živi i zdravi! Ni za nama niko nije plaka kad smo se probijali kroz život. Ajde, ne mogu reć da nismo zabrinuti. Nima večeri da mi ona, pri nego gremo leć, ne reče - Bepo, jesu li zaključana vrata?”
A plin?
Posavina prvidan, 18. 2.
Malo me živciraju ove Latinice koje se bavu pretpotopnin temama na bazi Šuška i Tuđmana, ali san se isto danas zalipija za katrigu, jer me dojmilo kako su ljudi govorili o padu Posavine. Krcato poginulih, a zašto? Kad su sve još ranije dogovorili Tuđman i Milošević, te razradili Boban i Karadžić. Lako je nama sad pametovat, ali ostaje činjenica da je politika povukla za nos sve one borce i cili oni narod. Iz Posavine je izbjeglo više od 100 iljad svita.
I dok san gleda emisiju, stiže mi SMS od jednoga dragovoljca koji mi se često javlja: “Gledate li Vi ovo? Kome san ja virova, za koga san se borija? Od Skradina do Drvara, ispao sam njegova budala!” Evo, general Tus ni dandanas ne zna ko je od naših srušija most između Slavonskog i Bosanskog Broda, i tako spriječija hrvatske snage da krenu u vraćanje Posavine.
Ja sumnjan na Dragu. On se često igra s dinamiton.
Balun
utorak, 19. 2.
Lipo san se namistija za gledat Ligu prvaka. Ja ovamo, a Mile i prijatelj mu u drugu sobu. Igraju Liverpool i Inter. Rovovska bitka. Nema se ča vidit. Onda pribacin na Novu, na film, a Mili san reka da mi zakuca na zid ako bude ča zanimljivo. Nije mi puno kuca, tako da san uglavnon na miru gleda film. Još bi, kad bi bija oni blok zamornih reklama, pribacija dikod na vijesti. Tako mi se baš lipo spojilo. U filmu Brad Pitt igra nikoga poginuloga mladića, ka niku Smrt, a Anthony Hopkins igra ča god ga je voja. Lako mu je kad je najboji na svitu. Lipi romantični film, sa stalnon blizinon smrti, a na vijestima šef srpskih radikala Nikolić govori: “Ako Hrvatska ne priznaje naše granice, onda ni mi nećemo priznat njezine.” Dosta je samo ta rečenica da se čovik pripadne novoga rata.
Znan, tu je NATO, tu je Amerika, ali ča nan se tribalo gurat u prvi plan. Ča nan Neven Jurica kuva po New Yorku? Znan da je Milošević svojin etničkin čišćenjen po Kosovu, ovima otvorija put ka neovisnosti, ali triba li tek tako lako odrizat komad jedne suverene države? I ako triba, koju se gospu mi tu turamo?
Dobro je reka Jergović: “Hrvatska mora prva priznati Kosovo. Nakon Srbije.”
![[Povratak na naslovnu stranu]](../inc/images/sdlogo-novo.gif)
piše ĆIĆO SENJANOVIĆ
Baš kad je na Kosovo proglašena nezavisnost, bija san onde na kantun Viške i sreja san Bepa Mazića. Kad san ga pita očekuje li sad tektonske poremećaje i balkanske katastrofe, on mi je reka: “Žena i ja smo ti sami. Sinovi plovu, svak ima svoj život, pa je nama sad najveća briga šta ćemo za obid. Večera je uvik leđero, jer da je jist koliko bi tili, došli bi ka maone. Ja san ti OUR nabava, a ona je kuvanje. Jutros san nabavija svinjetinju iz Naklica, pršut iz Runovića, sir iz Belišća, kruv je kupljen na Pazar u Milakovića, a vino je hvarsko. Tako da smo za obid baš sve lipo zaokružili. Je, sitimo se mi i gladnih u Afriku, i ovih na Kosovo, pa onda napunimo žmule, kucnemo se i rečemo: Nek smo mi živi i zdravi! Ni za nama niko nije plaka kad smo se probijali kroz život. Ajde, ne mogu reć da nismo zabrinuti. Nima večeri da mi ona, pri nego gremo leć, ne reče - Bepo, jesu li zaključana vrata?”
