subota, 23.2.2008.


	novosti svijet biznis kultura mozaik spektakli crna kronika sport

	split zadar šibenik dubrovnik županija bih

	spektar

	dobar dan tribina osmrtnice impresum

	kretanje brodova kontakt linkovi arhiv



	strana 3 od 5

S VRHA MOSORA
SPLITSKI AMERIKANAC TONI KUKOČ GOTOVO JE ZABORAVIO NA KOŠARKU, PROGOVORIVŠI O ONIM STVARIMA O KOJIMA JE DOSAD UGLAVNOM ŠUTIO

Na kuću ću stavit grb moje Dalmacije

Najprije san Splićanin, pa Dalmatinac, pa Hrvat, pa Mediteranac, Evropljanin, Amerikanac i građanin svita

piše MILORAD BIBIĆ

Je li ovo prvi put, okad si prije petnajst godina otiša u NBA ligu, da si u drugon misecu doša na par dana u Split?
– Dok san igra košarku, za vrime sezone nisan zimi dolazija doma, bija bi u Splitu dva miseca liti, a lani san na zimu iša na Floridu i u Kaliforniju di je bilo teplo i di san moga igrat golf. Sad san se zaletija doma na par dana, triba san bit ovde radi kuće. Virujen da ću, kad dođen s familijon na lito, prisić svečanu vrpcu i, kako se ono službeno reče, pustit kuću u upotrebu!

•• Izgradija si kuću na Marjanu, vidija san da s gornje terace puca pogled na prvi, drugi i treći Brač, vidija san da će poviše ulaza bit – grb Dalmacije!
– Je! Infiša san u Split i Dalmaciju, volin sve šta vonja na Mediteran, bila mi je želja imat kuću okruženu borovima i maslinama, da s terace vidin more. Želja mi se ostvarila. Dalmatinski grb? Je, biće na kući! I šta je tu čudno?

•• ... Ništa! Eno ga i na zastavi Hrvatske! Uostalon, nikad, pa ni sad, nisi krija da si veliki zaljubljenik u Dalmaciju...
– Reću naglas ono šta osjećan: najprije san Splićanin, pa Dalmatinac, pa Hrvat, pa Mediteranac, pa Evropljanin, pa Amerikanac, pa onda stanovnik svita... Eto, tin redon.

Skroz drukčiji sportaš

•• Zamjeravaju ti da si sve više Amerikanac, a sve manje Hrvat!?
– Svašta san ja u ovih petnajst godina, šta san u Americi, čuja o sebi. Da nisan pravi Hrvat, da nisan dovoljno pomaga Hrvatskoj, da san škrt, da slažen novce u banku, da san zaglumija bogatog Amerikanca jer igran golf... I još puno drugih stvari koje, ka i ovo šta san sad reka, nemaju veze s istinon. Ja san čovik skroz drukčiji od svih ostalih poznatih sportaša zato šta svoj privatni život i sve svoje privatne poslove držin daleko od javnosti. I ja san dava i pomaga, i ja ulažen novce, i ja iman kuću, brod, auta, ali – šta to koga briga! Držin se onoga da san svitu bija zanimljiv ka Toni Kukoč košarkaš, a ne ka Toni muž i otac, Toni koji je infiša u more i điravanje brodon, Toni koji ulaže novce u investicijske fondove...

•• ... O tome si dosad ritko kad govorija!
– A zašto bi o tome govorija!? I koga je zapravo briga, kome triban polagat račune šta ću učinit s novcima koje san zaradija igrajući košarku!? Oću li ih držat na banci i živit od kamata ili ću do zadnjeg dolara uložit u neki biznis... To je isključivo stvar mene i moje familije!

•• S tebon san, dok si bija košarkaš, učinija mali milijun intervjua, ali nikad te nisan pita stivaješ li lovu na banku ili si je odlučija oplodit... Evo, sad te pitan!
– Reću ti iskreno: dil novaca ulažen u investicijske fondove koji ulažu u sigurne kompanije! I godišnje iman osan posto kamata. Je, igran na sigurno. I sad će to možda nekome bit čudno... Bija bi skroz lud kad bi novce ulaga u niki rizičan biznis, onde di bi cilo vrime vaga oću li šta dobit ili sve izgubit. Ovako, ulažen u ono di su šanse da bacin lovu u more skroz minimalne... I ja to smatran dobrin poslovnin potezon.
•• Je li istina da si prova dil novaca uložit u Hrvatsku i da si se gadno zajeba jer si izgubija oko po milijuna maraka!
– Recimo da je bilo tako. Ali, već san ti reka, nisan dosad o tome, pa ne bi ni sad...

•• Pisalo se da si u Americi zaradija oko 50 milijuna dolara...
– E, ali pola odma baci u more jer je 52 posto onoga šta san zaradija u NBA ligi otišlo na porez. Tako je to u Americi...

•• Živiš u Highland Parku, u mistu od oko 25.000 svita, po ure daleko od pupka Chicaga, di ima puno, puno bogatijih od tebe. Pravih superbogataša...
– Moj susid je i Michael Jordan. I puno velikih biznismena. Spomenit ću samo jednoga koji na burzi vrti velike pineze i koji je samo ka bonus dobija, znaš li koliko? Sto milijuna dolara!

•• Pitaj ga di to vrti novce...
– ... Pa da i ja učinin isto!? Neću! Reka san ti već sve o tome. Ne triba mi deset kuća, deset auta, četri broda, privatni avion... Završija san karijeru, sad želin sa svojon familijon uživat, a ne razbijat glavu oće li niki posal poć po dobru ili će sve krenit naopako.

S Jordanom na golfu

•• Spomenija si Michaela Jordana. Tvoj otac Ante mi je reka da i danas znate skupa zaigrat golf...
– Je, istina je. Igramo ka partneri. Košarku ni ne spominjemo. Michael Jordan je još uvik velika sportska faca u Americi. Svi ga žele imat ka čovika koji će reklamirat njihove proizvode. More zaradit love koliko oće. On i Tiger Woods su najtraženiji.

•• Oćeš li ga kad dovest u Hrvatsku? Da malo ovde zaigrate golf...
– To je njemu daleko. Puno daleko. Ali, sla san ja dosta Amerikanaca na litovanje u Hrvatsku...

•• ... I šta su ti rekli kad su se vratili u Ameriku?
– Da je u nas puno, puno lipo, ali i – puno, puno skupo! I da osin sunca i mora ne nudimo ono šta in nude na drugin stranama svita. Oće li se sad ko najidit na mene šta san ovo reka?

•• Ma, o čemu govoriš... Kad si već spomenija Jordana, zanima me – fali li ti košarka? Nema te na parketima godinu i po dana, zaigraš li je koji put za svoj gušt, ideš li na utakmice...
– Viruj mi: košarka mi ni najmanje ne fali! Okad san je prista igrat, pošteno san se naspava. Gledan je vrlo ritko, pogledan po par minuti koju utakmicu na televiziji. Znamo se koji put dogovorit moj rođak Marko Punda, Ivica Dukan i ja, ja doveden svog sina Marina, Duksi svog sina Duju, pa zaigramo basket. Ali, poslin me uvik boli kuk...

•• ... A Kukoč si, normalno da te boli kuk!
– Zafrkaješ se, ali kuk me zaboli tako da sam sebi rečen kako više nikad neću uzest balun u ruke. A onda me povuče...

Sin u košarci, ćer u nogometu!

•• ... A ti povučeš sina! Marin ima 15 godina, puno voli košarku...
– Ja ga ne forsiran. Ima 196 centimetara, igra u reprezentaciji škole. Tamo je najmlađi. Sad nećeš virovat: te školske utakmice prenose se na televiziji, dvorane budu krcate publikon...

•• ... I ti si sigurno tamo. Moš li bit objektivan kad ti je sin u pitanju i reć oće li i on bit dobar košarkaš?
– A ko to zna!? Zna zabit i po 30 koševa, koji put mi se pari da me imitira, ja mu dan koji savjet samo kad me šta pita. Stalno gleda utakmice di san ja igra, ništa ne komentira, samo vrti, gleda, vraća snimke... Nek radi šta god oće. Ja neću upirat da bude košarkaš... Iako zasad puno voli košarku. Eto, samo radi njega bi volija uć u Hall of Fame, u Košarkašku kuću slavnih.

•• Ućeš sto posto, tamo ti je misto. Eto, sin možda krene tvojin stopama i postane pravi košarkaš , a ćer Stela, koja ima 11 godina, sigurno neće. Mala igra – balun!? Pravi nogomet!
– Meni je to ispočetka bilo smišno. Da mi ćer trenira nogomet!? Gledala je ženski balun, koji je ovde puno popularniji nego u Evropi, i počela ga trenirat. Bi li ja volija da mi ćer igra šta drugo, a ne na nogomet? Viruj mi, meni je sve isto! Ona to voli, puno voli, ja je guštan gledat kako gušta igrat na balun. Igra u obrani, ima jaki šuc, dala je niki golove izdaleka... Zna san s tribina zavikat: “Stela, ne tako, ajde ovamo... Sad pucaj... Dodaj na krilo... Aj sama do kraja...” A onda je jedan put dotrčala do tribine di san ja sidija, zaderala se tako da je se moglo čut u Evropu: “Šta vičeš, jel vidiš da se trudin, da činin sve najbolje šta mogu!?” Umuka san, sad sidnen na tribine, gledan i ništa ne komentiran...

•• Jesu li ti dica livoruki i livonogi ka i ti?
– Nisu! I još mene zafrkavaju šta san livaja... Da je to – naopako bit livaja!?

Daleko od politike

•• Livoruk si i livonog, jesi li i u politici na livoj strani?
– Kad je o politici rič, nisan ni livo, ni desno, ni u sredini! Nisan nigdi. Svaka čast svin političarima i politici, ali bižin od toga jer me to ne zanima... I na razmišljanja o politici ne potrošin ni jednu minutu na dan.

•• ... Zato nisi bija na podizanju hrvatske bandire na Kninskoj tvrđavi 1995. godine skupa s Dinon Rađon i Stojkon Vrankovićen...
– Nisan bija jer me niko nije zva. Dino i Stojko su pozvani, ja nisan. Bija san s Dinon u njegovoj vikendici, njega su zvali, a on me nije moga zvat. Odakle mu pravo zvat mene u predsjednički avion i na dizanje hrvatske bandire u Kninu!? A ja znan zašto me nisu zvali. Zato jer san, kad su me bez moga znanja stavili na listu onih koji podupiru HDZ reka: Jeben onoga ko me ovde stavija! Tako bi reka da me stavilo i na listu bilo koje druge stranke bez da me ko šta pita...

•• Je li istina da te zbog toga Franjo Tuđman nije puno volija...
– Ne znan ništa o tome. Ali, opet bi učinija isto. Kako me ko more stavit na listu onih koji podržavaju neku političku stranku, a da mene prije toga ne pita oću li to ili neću!?

•• Ja ću te na kraju pitat oćeš li nešto ili nećeš... Ali, ne o politici, nego – oćeš li se vratit u Split?
– Ala, to me moj otac pita svaki put... I sad mi je reka: “Toni, svi su se vratili doma, ajde, dođi i ti u Split!” Odgovorija san mu: “Oću stari, ovo lito, na dva miseca!” Dok mi dica ne svrše škole, sigurno se neću vraćat. A onda ćemo vidit... Slušaj, sad je u Chicagu bilo minus 25 stupnjeva, a ovde je četrdeset stupnjeva više. Jesi li me razumija?

•• Da jesan li!? Iden ovo odma špijat tvome ocu. Biće mu puno drago...

Oproštaj Divca

•• Je, bija san na oproštaju Vlade Divca. Zva je Dina Rađu i mene, oba smo pristali. Dino je onda hitno mora u Beč, a ja san iša u Beograd. To je bila sportska manifestacija u čast velikog svjetskog košarkaša. Politike nije bilo. Pri spomenu imena Kreše Ćosića, Dražena Petrovića, Dina Rađe i mene, nasta je delirij oduševljenja. Nije bilo ni “p” od politike. Onda su mi niki u Hrvatskoj zamjerili da san iša na oproštaj košarkašu koji je 1990. godine gazija hrvatsku zastavu. Najprije, nije je gazija nego je bacija u publiku onome ko mu je doda. Onda nije bilo Hrvatske, igrali smo za reprezentaciju Jugoslavije. Bili smo dica, reklo nan je da u Buenos Airesu moremo očekivat provokacije od četničke i ustaške emigracije. Da je meni ko da srpsku zastavu, za koju su nan onda govorili da je četnička, ja bi je isto bacija ka šta je Divac bacija onu zastavu za koju su nan govorili da je ustaška. Vlade Divac je dobar momak, da je on devedesetih odlučiva o bilo čemu, ne bi se prolila ni kap krvi, rastali bi se mirno ka šta je to bija slučaj kod Češke i Slovačke...

Mižerja od košarke

•• Ovo šta je došlo od naše košarke je – mižerja! Nema nas nigdi. Reprezentacija je više od deset godina daleko od vrha Evrope, nema nas na Olimpijskin igrama i svjetskin prvenstvima. Naš najbolji klub Cibona ne more ni među 16 najboljih u Evropi. Reću samo ovo: jadna je naša košarka kad se igrači Zagreba fale kako su in suci donili Kup! Svako zna zašto je hrvatska košarka takla dno dna. I niko ništa ne poduzima. A košarka nan tone sve dublje i dublje... Ma, više ne more potonit dublje. Stvarno je takla dno!